Sloboda ili privid

Ove godine imala sam deset zakazanih izložbi, od kojih sam uspela, s obzirom na postojeću situaciju, do sada da ostvarim šest. Godinu sam započela izložbom u Modernoj galeriji u Smederevskoj Palanci, koja je trajala tokom januara i bila prva izložba u toj galeriji za ovu godinu. Kao nastavak iste, u februaru, izložila sam slike u nešto drugačijem sastavu, u galeriji Dušan Starčević. Izložba u Modernoj galeriji u Lazarevcu je bila treća, ali neposredno nakon otvaranja je uvedeno vanredno stanje, tako da su slike do kraja ostale u galeriji.

Nakon vanrednog stanja, izložila sam slike u Kući Vojnovića u Inđiji, zatim u galeriji Kvaka 22 u Beogradu, a nakon nje u galeriji Narodnog muzeja u Vranju. Ovo će biti moja sedma po redu samostalna izložba tokom ove godine, a već nakon nje u planu su nove. Svim izložbama sam jako zadovoljna, sve galerije u kojima sam izlagala su za preporuku. Saradnja sa galeristima bila je sjajna.

Za celu godinu je ideja da izložbe nose naziv „Drugačiji ugao gledanja ili relativnost“, sa malim varijacijama na istu temu.

Svi moji radovi su refleksija razmišljanja o mnoštvu tema metafizičkog karaktera, za koje ne postoji konačna istina do koje se dolazi, ako istina uopšte i postoji. Izraz su mog raspoloženja i sagledavanja sveta u celini, kao i reakcija na događaje. Jedna slika sadrži splet razmišljanja, samo sa akcentom na jednoj temi, koja je izvršila najveći uticaj, stvorila unutrašnji revolt i izraz je radoznalosti ili možda inspiracije usled nekih događaja. Osim toga, one su inspirisane i mitovima, koji su tokom jednog perioda izvršili veliki uticaj i ostali da deluju kroz podsvest. Ja ne sledim pročitanu mitologiju određenih naroda, već gradim svoju kroz prikaz bića, onakva kakva se mogu pronaći u mitovima. Mitovi i filozofija se prepliću kroz pitanje o realnosti. Da li je mit stvarnost ili samo izmišljena priča?

Slika koju ćete videti „Srce sveta“ , opisuje promene od kojih ne možemo pobeći. Ona je jedna zatvorena, teskobna celina. Unutar srca vlada sukob, večita borba dobrih i zlih sila. Čovek je zahvaćen promenama, od njih se ne može pobeći, jer je cela planeta zahvaćena borbom. Jedini spas je izlaz iz sveta, ali kao stvoreni i određeni da u njemu bivstvujemo određeno vreme, moramo završiti svoju misiju, nakon koje možemo očekivati spas. Sva bića su unutar srca, jedini delovi koji izlaze malo iznad su vrhovni upravitelji, prikazani kao nezavršeni, jer je borba u toku. Sva bića imaju u sebi elemente dobra i zla, tako srce sveta i prikazuje dobre i loše sile u vidu mnoštva nedefinisanih figura i izobličenih glava. Izvan njega je praznina, na taj način je prikazana težnja za uspostavljanjem jedinstva, jedne vlasti, jedne religije, jednog poslušnog robovskog naroda. Slika izražava revolt izazvan višegodišnjim uticajima na čoveka u kojima se teži da on od razumskog bića koje promišlja, poseduje slobodu postupanja i mišljenja, postane biće koje smatra da  svojevoljno želi, misli, postupa, a zapravo samo izvršava komandu, skoro kao i obični robot kom se uključuju određene komande po potrebi. Takva ideja o ustrojavanju čoveka kao mehanizma, trenutno se najviše ispoljava u stvaranju globalnog straha, a o koncu svega će dobiti formu čipa. Ideja slike je da pokuša da osvesti nesvesne o aktuelnosti nevidljivog rata i eventualnom uticaju, da se promeni tok događaja ili bar odloži.

 

Slika „Novi svetski poredak” : Čini je prikaz mog viđenja budućnosti. Na njoj su prikazane izmučene glave ljudi, koje su na ledjima nosoroga, simbola težine, koju nosi vreme. Ti ljudi su postali žrtve sistema kojem su slepo verovali. Oni su isključeni iz svega, odbačeni, za njih više nema spasa. Sav navodni sjaj, obilje koje se obećava, navodni mir, olakšice koje pruža nova epoha, sve to su bile laži u koje su ti ljudi verovali. Boje na slici predstavljaju navodni sjaj i sreću, kojima je čovek zaveden i prevaren.

Izložba će trajati od 12. do 21. oktobra, u prostorijama galerije Atrijum, u Beogradu.

Izložba slika Teodore Stojanović

Ovakav odnos intelektualnih snaga (koje često nisu duhovne snage – nepismeni monasi na Svetoj gori su katkad sa religioznog stanovišta bili najnadmoćniji) moramo imati u vidu kada promišljamo delo Teodore Stojanović. Pre svega zato što je ona po obrazovanju filosof i likovni umetnik, dragocena ne samo po vrednosti svojih slika i crteža, već i po hrabrosti na našoj likovnoj sceni. U vreme kada su, ne samo na katedri za filosofiju beogradskog Filosofskog fakulteta, prevladali analitička misao i poststrukturalizam, koje je Mirča Elijade označio kao nezanimljive pravce, jer su redukcionistički, kada skoro svaki mladi umetnik koji dolazi sa Fakulteta likovnih umetnosti sebe smatra konceptualistom, Teodora Stojanović je umesto mentalizma, avangarde koja sada postaje totalitaristička i eksperimenta kao opštih i nimalo novih mesta u svetu umetnosti, unapredila iznova moći slikarstva. Ona naravno, kao mislilac koji diskurzivno vešto elaborira svoj opus i kao nadarena slikarka, zna da ne sme upasti u zamku narativnog i stoga nastoji da stvara u vidu čiste likovnosti, koja je najbolji lek za sadašnju bolest, pomamu za odozgo nametnutom ikonoborstvu u vreme posle postmoderne. Da čudo njenog otpora duhu vremena bude još veće, ona nije prihvatila razne oblike novog realizma i apstrakcije, kao čestih vidova racionalizacije likovnosti, već od samih poklonika slikarstva prečesto odbacivani iracionalizam. Bez želje da nasilno svrstamo njeno stvaralaštvo bilo gde, moramo uočiti snažni, magmatski, magijski sloj u pozadini njenog rada, što je ekscesno za filosofiju i novu umetnost. Po toj hrabrosti da odbaci uzuse ne samo svog vremena, da zaroni u podsvesno, sa logosa pređe na mito-logos, svrstava se u kategoriju duhovnih pobunjenika, a samo su njima, kao nekada Đordanu Brunu, otvorene dveri istinitog, što znači produbljenog i celovitog saznanja. Na taj je način Teodora Stojanović zatvorila krug istorije umetnosti i posle svih istorijskih iskušenja vratila je mitskom, tamo gde sazreva najdublje u čoveku.

Likovni kritičar Dejan Đorić

Leave a Reply